Tatjana Vuleković

Naš večerašnji gost, veoma značajni pripadnik sjajne plejade savremenih crnogorskih slikara, posle mnogo godina izlaže u Kotoru, što ovaj susret čini ravnim prazniku. Ljubomir Brajović je umetnik velike energije i bujnog talenta koji svojim stvaralačkim nervom celog života traga i osvaja, dajući se svakoj od tehnika i motiva koje trenutno nalazi kao svoj izraz, celinom svoga duha. Brajovića prepoznajemo kao jedinstvenog čuvara nacionalnog kulturnog blaga kroz restauratorski i konzervatorski rad, ali nadasve kao posvećenog i vrlo plodnog slikara, učenika velikih Mila Milunovića i Ljubice Sokić, koji svoj likovni svet iskazuje u nebrojeno mnogo izraza slikujući pejzaže, mrtvu prirodu, portrete ali i samosvojna monumentalna dela na granici doživljenog i odsanjanog, u sebi proživljenog i upletenog u niti sopstvene duše.

 

Nije mi lako da takav opus koji je odraz celog jednog, bez ostatka umetnosti posvećenog života, obuhvatim u jednom obraćanju, prolazeći kroz svu različitost njegovog likovnog izraza koji se neprestano formira i rasformira, usmerava i preusmerava, luta i stalno se nalazi, kuca na sva vrata koja se poslušno pred njim otvaraju i puštuju bogati duh da nađe novi izraz. Nemoguće je ne ostati fasciniran sjajnim marinističkim pejzažom naslikanim u dahu, snagom klasičnog likovnog umeća, sa koga svetlost titra bojeći i budući nam uspomene, ili letnjim bojama nalivenim isečcima životne vreve, veselim i pomalo ironičnim; teško je zaobići proživljene portrete pronicljivo psihološki definisane, odlične crteže, ulje na papiru sa često grotesknim likovima koje Brajović ni malo ne ulepšava, jer ne pokušava da stvarnost sakrije ni od nas ni od sebe. Bez obzira kojom tehnikom slika, koji motiv bira i kojom temom bavi, Brajović živi sliku, on slika prirodno i lako, on jednostavno slikajući diše.

 

Ovde ću ipak zastati i malo više se zadržati na platnima, često monumentalnim, koja nastaju poslednjih godina umetnikove pune životne zrelosti, uz svu grižu savesti da deo opusa ostavljam u drugom planu, jer baš ni jedan to ne zaslužuje. No, svesno se ipak opredeljujem da za tren napustim obilje života koji buja na platnima u bojama i vrevi svakodnevnice ili pitoreskne savršene pejzaže koji već na prvi pogled ulaze u naš lični trezor najvrednijih estetskih doživljaja i dam sasvim lični doživljaj nečega što osećam kao socijalni opus slikara, izraz njegove životne filozofije, izraz stava čovekoljupca , zabrinutog za sudbinu sveta oko sebe i sudbinu ovog krhkog bića kome je data moć da taj svet doživljava, osmišljava, bogati duhom i intelektom, ali isto tako sistematski, od postanka do danas, obezvređuje i iskrivljuje, gonjen iskonskim prokletstvom koje kao zver pritajeno čeka, spremno na skok čim popusti vez. Tako nad sudbinom bedom života ophrvanogstradalnika bdiju anđeli, ali pomalo nehajno obrađujući svoj anđeoski posao, mašući ne preterano zabrinuti za ljudski jad. Ili nad vapajem oparane i raspolućene duše i nebo otvara svoje naličje, pa kao u ogledalu i ono urla muklim krikom bezizlaza. Ili opet, tlačitelji mučeći se, ugnjetavaju tlačene koji su verovatno prethodno njih mučili, kao da se uopšte iko seća zašto...pa onda - kolone i redovi, nekakvi čekači ne znamo čega, pune sumorne stanice profesionalnih boraca za preživljavanje, tupih pogleda naviklih na čekanje nečega što nikada ne dolazi. Ili strašna nezaustavna sila koja tera čoveka na skok u bezdan, procep označen prostom linijom koju slikar svesno likovno i ne razvija jer nam je i onako sve jasno, sila potpuno obezličena, dehumanizovana, predstavljena brojem koji je možda dovoljan samo nalogodavcu, nama običnima sve ostaje nedostupno - i razlog i motiv i lica razularene zveri, ostaje nam samo da tonemo, patimo i čekamo u međuvremenu odživevši taj jadni i prolazni ovozemaljski život koji usput bojimo vedrinom sopstvenog duha u opštem mraku jedinog pravog dara našeg stvoritelja.

 

I na kraju, autoportret u ogledalu. Iz reflektujuće površine u kojoj se ne ogleda skoro ništa osim sivog bezličnog prostora, posmatraju nas oči slikara koji gleda to sivilo, gleda ništa, pogleda uperenog na nešto malo boje i svetlosti, slikara koji svoj svet stvara mnogo više iznutra, jer je spoljašnja svetlost ipak samo mali podsticaj skriven u magli. Naš terično - eterični, ovo i onostrani kreator sopstvenog sveta sebi je dozvolio i neki sasvim neprimetni, malo ironični osmeh i u tami snažno osenčenog lica - dva užarena, unutrašnjim svetlom okupana, uvek otvorena bdijuća oka, kojima gleda nas, svet i iznad svega prodire u sopstvenu dušu, doživimo se tražeći.

 

Kotor 11.11.2005. godine

Tatjana Vuleković